И ове године обележена је годишњица ослобођења Лебана од Турака и Арнаута (19. јануара 1878.) полагањем венаца крај споменика у селу Прекопчелица.
Након пада Новог брда у XV веку, територија данашње општине Лебане нашла се под Османском влашћу. Српско становништво постало је раја, а Срби су били већина на овим просторима до Прве и Друге Велике сеобе Срба у 17. и 18. веку. У том периоду већи део српског становништва исељава се са ових простора и бива потиснут од стране Арнаута који су силаском са планине Гољак постали апсолутни господари на терену у другој половини 18. века. Овакво стање трајало је до почетка Првог српског устанка када се српско становнишство диже на буну против османске власти и придружује се устаницима Вожда Карађорђа Петровића. Један од најпознатијих устаничких вођа у Првом српском устанку у овом крају био је војвода Цветко Врановачки. Он је неколико година ратовао против озлоглашеног арнаутског спахије Абдул – Рахмана Слишанског.
Центар окупљања српских устаника била је Црква Свете Петке у селу Бошњацу. А борбе са Абдул Рахманом вођене су код Лугарских брестова. Након пораза Абдул Рахмана и његовог враћања у Слишане, мањинско српско становништво у тим крајевима било је изложено невиђеном терору. Тако су Срби морали да му обрађују земљу, да врше кулук за његов рачун итд. Арбанаси су након Чегарске битке и смрти Цветка Врановачког опустошили средњу Јабланицу и Пусту реку похаравши је. У знак одмазде и због освете према Србима који су као устаници били окупљени у порти Бошњачке цркве исту запалили, тако да у њој није богослужено све до 1820. када је поново обновљена.
Српско – арнаутски односи били су готово исти и касније. Међутим залагањем кнеза Милоша, а поготово након стицања аутономије Србије 1830. положај Срба се мало поправио. Међутим то је било у оним крајевима где је било Турака. У оним крајевима где су били Арнаути, што важи за Лебане и околину, положај Срба био је и више него тежак. Арнаути су све до 1878. године силом бранили хришћанску службу у црквама, а свете утвари су уништавали и крали. Тако су Срби морали да свете утвари и иконе крију по кућама и да их доносе тајно само када је обављана служба Божија. Једина црква у којој је несметано вршена служба до половине 19. века у целом Јабланичком крају била је црква у селу Бошњацу.
Злодела Арнаута нарочито су се појачала у време Нишке буне 1841. године. У гушењу буне нарочито су се истакли Јабланички и Пусторечки Арбанаси. Имамо податак да су се те године из правца Шумана спустили у село Ждеглово, спалили га до темеља и убили неколико становника. Од тада је ово село пребачено са десне на леву обалу реке Јабланице.
Један занимљив податак односи се на Цркву Светог Николе у Прекопчелици. Црква док није обновљена у другој половини 19. века била је обрасла шибљем и били су само темељи. Срби су се више пута организовали да очисте шибље и обнове светињу али су сваки пут спречавани од Арнаута. Како би спречили Србима исповедање вере, Арнаути су правили бусије и сваког оног који би се приближио светињи у покушају да је очисти и обнови убијали би га.
Након избијања Другог српско – турског рата крајем 1877. Тимочки корпус под командом пуковника Ђуре Хорватовића напредовао је ка Пустој реци и Јабланици почетком јануара 1878. Оно што је важно истаћи да су битке и бојеви за Пусту реку и Јабланицу углавном вођени са нерегуларним турским трупама односно арнаутским башибозлуком. Тако имамо крваве борбе за села Бријање, Кацабаћ, Придворицу и Дубово, затим бојеве са Арнаутима код Лебана, Криваче и Текије 19.јануара 1878. На Богојављање је јуначка српска војска ослободила Лебане и околину након 423 године ропства под Турцима и Арнаутима. Крајем јануара српска војска сукобила се Арнаутима код Слишана и Гајтана, затим код Рујковца, почетком фебруара код Маћедонца. Интересантно је чињеница да је приликом борби код Маћедонца рањен пешадијски поручник Павле Јуришић ШТУРМ који ће касније постати ђенерал српске војске и ратни херој у Првом светском рату.
Аутор: Александар Миљковић
